Kako je sve počelo?

Ženski pokreti i gde smo danas? 
 
Na kraju svih krajeva ipak je moralo da se krene od nekih početaka. I daleko od toga da smo na stigli i postigli sve ono što bi ženama dalo jednaku slobodu kao i muškarcima, ali je sigurno da smo od davnašnjih dana do danas dosta napredovale na tom putu. Pitanje je samo koliko o toj vekovnoj borni žena za ravnopravnost zapravo znamo. Hajde da počnemo od one reči koja danas najviše „plaši“ one koji je ne razumeju.

Feminizam.

Šta je feminizam? 

Feminizam je pojam koji se danas često koristi u pogrešnom kontekstu zato je važno da se zna šta on zapravo predstavlja, kako bi mogli da razumemo zašto mu se daje pogrešan kontekst. Borba za osobadjanje žena od stega patrijarhata veoma je duga i teška, nimalo u početku dobro prihvaćena od strane muškaraca, te su oni pre svega ovom pojmu davali pogrešnu konotaciju. 
Definicija je mnogo, a vi možete prihvatiti onu koja najviše odgovara vašoj borbi.
Mnogo je definicija jer su se u različitom vremesnkom razdoblju žene na različit način borile za svoja prava. Prvo slobodu govora i pravo na glas, a onda su usledile sve ostale borbe. Zato je važno da kada odredite šta je ono što vas najviše dotiče ili ono što želite da promenite onda i prepoznate sebe u određenom domenu feminizma. 
Za mene je to sledeća definicija koju je dala Ketrin Holst u svojoj knjizi – Šta je feminizam – Norveška sociološkinja i istraživačica iz Osla:
“Centralni cilj feministkinja je i borba protiv različitih vidova tlačenja i nepravde u vezi sa polom .„
O pravim žena ranije su govorili mnogi filozofi, među  kojima  Aristotel, Kant, Ruso – ali kako?
Moramo da razumemo način na koji su žene bile predstavljane u najvišim intelektualnim krugovima u najranijem dobu filozofske misli, kako bi mogli da razumemo koliko daleko seže uticaj patrijarhalnog vaspitanja koje je I danas duboko ukorenjeno u naše društvo. Kao što I same znate, filozofe I mislioce koje sam nabrojala sve smo u literature, srednjoškolskoj ili akademskoj, učile kao najjeveće i najumnije. Ali, šta su oni zapravo govorili o ženama, I pitanje je zašto nam nikada niko nije davao uvid u ovo, kako bi mogle da drugačije procenjujemo njihov nivo zapažanja stvari.
Aristotel jetako bio mišljenja da “žene njihova priroda čini nepodobnima da vladju državom”, dok je Imanuel Kant govorio:  “oba pola su jednako vredna jer i žena ima razum. Žene ipak imaju divnu i osećajnu prirodu i zato ne poseduju iste moralne i intelektualne sposobnosti kao muškarci. Stoga je to što se muškarci staraju o važnim društvenim zadacima baš kako treba da bude.”
Ruso je govorio o vaspitanju na primeru dečaka Emila i devojčice Sofi. Emila treba vaspitavati, smatrao je Ruso, da postane samostalna osoba sa sposobnostima koje su mu potrebne da bi učestvovao u društvenom životu. Sofi treba vspitavati da bude majka Emilovoj deci, njegova supruga i sluškinja.
I sada ako pogledamo da su to najveći mislioci do sada, šta da očekujemo od običnih ljudi – muškaraca, ali i žena koje su ovome učene vekovima. Zamislite samo da su u nekom trenutku ovako bili vređani i ponižavani muškarci, verovatno bi do sada takvi mislioci bili izbačeni iz školskih sistema te proglašeni kao nepodobni ili nekako drugačije. Ali ne, ovde se radi o ženama pa isti i dalje postoje u obrazovnom sistemu.

A kako se femizam razvijao?

Feminizam se kroz istoriju javljao u tri talasa. Kao i u svakom novom pokretu  i u feminizmu su postojala različita tumačenja šta on treba ženama da donese, pa su tako nastajali i različiti pravci istog. 
Prvi talas počeo krajem 18. veka sa dva ženska pokreta: 
Prvi je bio Građanski pokret za žensko pitanje, liberalno feministički opredeljen zastupao je stav feminizma jednakosti.
Sa druge strane nastao je i Radnički ženski pokret, socijalistički feminizam koji se zalagao za feminizam različitosti.
Žensko pitanje stavlja se na dnevni red. Ipak još tada ova dva ženska pokreta su se sukobljavala. Građanski pokret bio je liberalan , borio se da žene dobiju građanske slobode i prava: izražavanja, kretanja, glasa, pravo pristupa obrazovanju i radnom životu. Dakle, za ista prava kakva imaju i muškarci. Ovakvom feminizmu jednakosti protivio se feminizam različitosti. Prema ovoj drugoj struji zadaci žena i muškaraca nisu i ne treba da budu isti. Oni se zalažu da društvo više priznaje vrednost specifičnog ženskog iskustva i doprinosa koji pružaju kao majke, domaćice u kulturnom i organizacionom životu. Tu je i nastao zahtev -plata za domaćice. 
Žene radničkog pokreta  - socijalistički feminizam – borile su se protiv dominacije muškaraca u sindikatima  ali i protiv građanskog ženskog pokreta. Tvrdile su da žene u kapitalizmu najviše trpe nepravdu jer imaju najmanje plate, a rade u najgorim uslovima. Prvi talas u pojedinim zemljama doneo je: jednako pravo na nasleđivanje – udate žene dobijaju pravo da polažu maturu, pravo glasa na parlamentarnim izborima recimo u Noreškoj.
Drugi talas bio je u periodu od 1960. do 1970. kada se rodila i nova vrsta ovog pokreta – radikalni feminizam. U ovom talasu imamo – novi ženski pokret.
Oslobađanje žene podrazumevalo je nešto više od kritike kaptalizma ali i borbu protiv tlačiteljskog sistema - patrijarhata. Dobijeno je to da su uvedene mere socijalne zaštite koje bi trebalo da pojednostave ženama kobinovanje roditeljstva sa plaćenim poslom, izgradnja obdaništa, veća prava u vezi trudnoće i radjanja.
Treći talas  i dalje traje
Dakle ovaj talas počinje 90-tih, ali i tu ima različitih stavova. Ovde nema konkretnog pokreta, ali sada se priključuju I muškarci.
Ovaj talas ima novu ideju feminizma kao grupu prideva i etikete:
Individualistički pristup se zalaže za to da se ženi pristupa kao individui, a ne grupi.Depolizirani pristup kritikuje feminizam jer smatra da je postao više akadameski i teorijski,a manje aktivni, dok postmoderni ima za cilj da se feminizam razvija nakon obračuna sa velikom modernom bajkom koja propagira da razum i posvećenost mogu doneti slobodu i napredak. U ovom periodu jasniji je fokus na jednakosti nego na razlikama između polova.

Borba žena i ključni momenti

Jako je važno znati i koji su to ključni momenti za oslobođenje žena, iako je u vezi ove teme veoma teško naći relevantne podatke jer su istoriju pisali muškarci bez nekog velikog interesovanja o pitanju prava i oslobađanja žena. Ipak, zahvaljujući jakim ženama koje svakodnevno zahtevaju revidiranje podataka, i koje su posvećenju traženju novih istorijskih izvora, postoji pomaka i u ovoj oblasti. Iako se od samih početaka sveta, pa do danas patrijarhat nije pomakao sa svog pijedestala, moramo da priznamo da su žene usppele da se bar u nekim domenima, pred zakonom, izbore za jednak tretman i ravnopravnost. Iako je moram da priznam i tu ostalo još puno posla.
Početak borbe žena za pravo glasa je Francuska revolucija. Parižanke su činile veliki deo snaga koja je 1789. pokrenula revoluciju zbog gladi u gradu.  To nije bilo prvo aktivno učestvovanje žena u nekoj revoluciji (Amerikanke su učestvovale u američkom ratu za nezavisnost), ali je tada prvi put javno i glasno izrečeno da i žene moraju dobiti određena prava. 1791. Olemp de Guž, glumica i spisateljica, objavila je Deklaraciju o pravima žena koja počinje rečenicom ”Sva ženska bića rađaju se slobodna i jednaka muškarcima u dostojanstvu i pravima…”
1848. u Seneka Folsu (rodno mesto Feminizma) u SAD-u održan je prvi skup o ženskim pravima na kojem je doneta Deklaracija o pravima i osećanjima (Declaration of Sentiments).
Amerikanke, svojim glasnim traženjem ženskih prava postaju uzor Europljankama, koje tek organizovanu borbu počinju 60-ih godina 19. veka u Engleskoj. Tada dobijaju pravo glasa na najnižem nivou, u opšinama.
Sredinom 19. veka žene se počinju upisivati na medicinske fakultete u europskim državama. Ali moraju ulagati u obrazovanje duplo više truda nego njihovi muške kolege.
U drugoj polovini 19. veka u Engleskoj su osnovane sufražetkinje, pokret za ženska prava. Osnivačica je bila Lidija Beker, a najpoznatija predvodnica Emilin Pankharst, koja je organizovala više protesta, a na većini njih bila je i hapšena.























A šta je sa pravom glasa?

U razdoblju nakon Prvog svetskog rata nekoliko je evropskih država dalo ženama pravo glasa kao poklon i nagradu za ratni trud : Velika Britanija, Poljska, Bivši SSSR, Nemačka I druge. Novi Zeland je već 1893. dao ženama pravo glasa
Zakonom o braku, porodici iz 1926.godine u SSSR-u smanjena je važnost porodice, pojednostavljuje se razvod i žene imaju pravo na pobačaj. SSSR je time postala prva država u svetu koja je ozakonila pobačaj. U Nemačkoj je nakon Prvog svetskog rata ustav dao ženama pravo glasa, međutim, Hitler nakon dolaska na vlast to ukida.

Još je mnogo onih prava i sloboda za koje su žene uspele da se izbore, međutim, često se i danas može čuti da je pravo glasa, recimo, iako izboreno, ženama i dalje ne znači puno ukoliko muž “naredi” za koga se glasa. 
Naš najveći neprijatelj je i dalje parijarhat, pogrešno učenje i vaspitavanje žena da su manje važne i manje slobodne samo zbog toga jer su žene.
Zato zapamti dobro ženska snaga je nemerljiva, pitanje je samo kada je i kako koristi.

Jer ako želi može da pomeri planine, ali ne treba da se trudi da ih pomera dok god može da promeni svet da planinu vidi kao lepotu a ne prepreku. To je najveća moć žene!




















                                                                                                   Autorka teksta:  Milica Stojanović Kostić



NAPOMENA: Podaci korišćeni u tekstu preuzeti su iz knjige “Šta je feminizam“, norveške sociološkinje i istraživačice iz Osla Ketrin Holst.