Borba za slobodu je uvek dobro došla

Borba za slobodu je uvek dobro došla

Kada se u malim, zatvorenim, a posebno ruralnim sredinama bavite velikim pitanjima , otvarate teme koje su važne na više nivoa, kakva je i sama borba za ostvarivanjem prava i sloboda žena, naići ćete na otpor. Ipak, ne dajte da vas to pokoleba, jer ne postoji ništa časnije od borbe za pravdu i poštovanje.

Organizacije koje se na čitavom Balkanu trude da objasne ljudima da je žena ljudsko biće, verovali ili ne, koliko god to izgledalo jednostavno, nimalo nemaju lak posao. U svom radu često su sputavane, neretko ih omalovažavaju, a napadi na aktivistkinje postali su “normalni” koliko i prebrojavanje femicida u ovom delu Evrope. 

Sloboda na koju žene imaju pravo, najviše smeta autoritativnom patrijarhalnom muškarcu, a takvih je i dalje previše, ako uzmemo u obzir stepen emancipacije na kojem bi trebalo da budemo u 21. veku. Možda nas ta činjenica i ne treba čuditi ako znamo da jedino što nejednakost donosi muškarcu je lagodan i superioran život, a ženi iscrpljujiće potčinjeno preživljavanje. Logično da se muškarci privilegija ne žele odreći ukoliko pođemo od njihove sebične prirode da prvo zadovolje svoje potrebe, a žene sa druge strane ne smeju da se tome suprotstave jer femicid u svetu nimalo me jenjava. 

I državni aparati koliko god izgledali da promovišu prava i slobode žena takođe su licemerni u tome. Jer i političarima na vlasti odgovara potčinjena žena, prvo jer je “jednostavno biračko telo” iako čini većinu populacije, ali je često i nezgodan oponent ukoliko je do visokih funkcija došla borbom, inteligencijom, znanjem i upornošću. Takve žene ne trguju, one su stamene u svojim stavovima.

Potčinjena žena odgovara svima sem njoj samoj. Ali ona ipak ćuti. Zašto? 

Ako pogledate oko sebe, devojčice se i danas vaspitavaju da budu tihe, pristojne, da se smeju i kada im do toga nije jer “ružne su kad plaču”, da nose roze jer je to “ženska boja” da ne govore šta misle jer svakako ih neće uvažiti i da budu strpljive, te da su ostali važniji od nje. Ona ne sme da misli samo na sebe, ili prvo o sebi. Jer to je egoizam. Tako ona izrasta u ženu kojoj su potrebe svih drugih na prvom mestu, a njene na poslednjem. Iako u avionu, prilikom pada, majka treba da prvo stavi masku sebi pa detetu, ove naše bi verovatno prvo detetu, muzu, pa te onda ako koja ostane ili uopšte bude sposobe postavila sebi. Zato su deca i muževi lepo obučeni, opeglani i mirisni, a ona ne stiže ni da uredi kosu, o nekoj posebnoj nezi da i ne govorim. 

Ono sto me u ovoj priči posebno raduje je da se sve više govori o tome koliko je važno da žene budu emotivno, fizički i psihički DOBRO. To je imperativ porodice a onda i društva. Sve je glasnija ta ispravna misao da samo zdrava mama može biti dobra mama. Da je žena ogledalo muža. Da je srećna žena jedina koja stvara srećnu porodicu. I da se odmah razumemo to nikako ne umanjuje niti šteti muškim članovima društva. 

Zato borba za prava i slobode žena mora da se nastavi. Čak i u najtežim uslovima, sloboda je uvek dobrodošla, a poštovanje prava pomaže u razvijanju demokratskih društava. 

Autorka teksta:Milica Stojanovic Kostic